Godina prođe, ali 3. i 4. maj nikako

Najpre je 3. maja u školi Vladislav Ribnikar, u centru Beograda, ubijeno osmoro dece i radnik obezbeđenja, a već sutradan, 4. maja, desio se novi masakr u selima Malo Orašje (opština Smederevo) i Dubona (opština Mladenovac). Monstruozni ubica je usmrtio devetoro i ranio dvanaestoro, uglavnom mladih.

Dubona i Malo Orašje u senci

Tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“ je užasno velika i strašna, prvi put se tako nešto dogodilo u Srbiji i u ovom delu Evrope, tako da su svi bili u šoku i neverici da je tako nešto uopšte moguće. O dečaku, najmlađem masovnom ubici na svetu piše se svakodnevno, njime se bave najveći domaći i mnogi svetski stručnjaci, kao i javnost. Otkriveno je bezbroj detalja o njemu, njegovom životu i životu njegove porodice.

Nažalost, ubijeni mladi ljudi iz sela Malo Orašje i Dubona, ostali su nekako u senci predhodnog masakra. O njima se malo govorilo i pisalo i gotovo da se ništa ništa nije znalo.  Teško su se mogla naći i njihova imena. Samo inicijali. Čak je i imena njihovih sela teško zapamtiti. Delovalo je kao da će ostati „žrtve drugog reda“, samo neki mladi ubijeni u selima u okolini Mladenovca i Smedereva!

 Mnogi od ranjenih imaju teške posledice i invaliditete koji ostaju trajno i ne mogu da se poprave.  Njihove porodice zavijene su u crno a život im je postao kazna i pakao od koga će se teško ikada oporaviti.

Žrtve moraju ostati zapamćene

Žrtve zločina moramo da zapamtimo, ne smeju da ostanu samo inicijali i podatak da su neki mladi ljudi stradali u  masakru u okolini Mladenovca.

Malo Orašje

• Nikola Milić (14),

• Aleksandar Milovanović (17),

• Marko Mitrović (18),

• Lazar Milovanović (19),

• Nemanja Stevanović (21),

• Petar Mitrović (25)

Dubona

• Milan (22) i Kristina Panić (19) – rođeni brat i sestra

• Dalibor Todorović (24)

O ubicama znamo sve, a šta znamo o žrtvama?

O njihovim ubicama znamo skoro sve. Nema dana da njihove fotografije nisu na naslovnim stranama tabloida. Teško da ima nekog u Srbiji ko ne zna kako se ubice zovu i kako izgledaju.

A žrtve? Šta je sa njima? Koliko ljudi osim njihovih najbližih zna kako izgledaju i kako se zovu žrtve masakra?

Zar je toliko teško zapamtiti imena dva sela: Malo Orašje i Dubona. Tamo su se dogodili zločini. Tamo su ubijena deca i mladi od 15 do 25 godina. U Smederevu i Mladenovcu se tog strašnog 4. maja ništa nije dogodilo.

Malo Orašje, mirno, malo pitomo selo pripada opštini Smederevo i udaljeno je od ovog grada oko 19 kilometara. Sedam kilometara dalje, nalazi se selo Dubona koje pripada opštini Mladenovac. Mladenovac je beogradska opština, na oko 50 kilometara od centra Beograda.

Između sela Malo Orašje i Dubona, nalazi se Spomenik palim borcima iz drugog svetskog rata i igralište fudbalskog kluba „Ravni Gaj“. Na tom mestu su se svake večeri okupljali mladi iz Malog Orašja. Da sređuju fudbalski stadion koji je zarastao u korov, da se druže, da proslavljaju rođendane i praznike.

Mladi iz Dubone su se okupljali u školskom dvorištu.

Omladina iz ova dva sela je neverovatna i nestvarna. Upoznala sam ih kroz priču sa njihovim roditeljima, sestrama i braćom. I osećam se nekako kao da sam ih i lično upoznala. Svi oni su zaista bili posebni, dobri, dragi, veseli, lepi, nasmejani. Svako na svoj način- izuzetan.

Niko od njih se nikada ni sa kim nije ni posvađao, a kamoli potukao. Roditelji su ih vaspitavali da budu radni, vredni, pošteni i da poštuju druge ljude. Svako o svakom govori samo najlepše i iskreno žali za svima, kao za svojom decom.

Mladi iz Malog Orašja su jako povezani i intenzivno se druže međusobno.I sada i ranije još više.

To njihovo društvo i druženje je prosto fascinantno. Bilo je tu mladih devojaka i momaka od 15 do 30 godina. Nikome nije smetala generacijska razlika i svako je našao neko svoje mesto.

Deca za primer

Roditelji kažu: „Nikada više nećemo imati ovako dobru omladinu, složnu, vrednu i požrtvovanu.“

Mnogo su voleli svoje selo i svako od njih je pomagao koliko je mogao i umeo. Neki su igrali fudbal i folkor, trudili se i bili jako uspešni, neki su im bili stalna podrška i navijači. Osnovali su fudbalski klub, kulturno umetničko društvo, išli su zajedno na utakmice, posećivali razne manifestacije predstavljajući svoje selo. Zadnjih meseci su sređivali fudbalski teren i prostor oko spomenika koji je bio zapušten i zarastao u korov. Dolazili su kući sa rukama punim trnja, izgrebani i blatnjavi, ali srećni što su dali  doprinos za napredak svog sela. U ovim selima nema kafića, nema nekog društvenog života niti mesta za okupljanje.

Postoji Dom kulture u Malom Orašju, mogli su da ga otključaju i da se tu druže. Ipak, njima je bilo najlepše da se u zimskim mesecima okupljaju kod njihovog dragog Pece (Petar Mitrović). Tu su pravili palačinke, kokice, igrali karte, slušali muziku i družili se spokojni i srećni sa onim što imaju.

Kad je počelo proleće i lepo vreme, počeli su da se okupljaju oko spomenika i fudbalskog igrališta. Za prvomajski uranak ih je na Ravnom Gaju bilo oko pedeset. Tog strašnog 4. maja na tom mestu, bilo je ih je oko 20. Bilo je i devojaka, ali su one otišle kolima u Dubonu u kojoj ih je takođe zatekla pucnjava i pomor.

Užasna tragedija je usledila tokom večeri, negde oko 22h i 20 minuta.

Pomahnitali ubica, naoružan arsenalom oružja odlučio je da te noći napravi svoj krvavi pir. Da ide redom i ubija sve koji su mu se našli u vidnom polju, mlade koji ga nisu ni poznavali niti su znali da negde, na drugom kraju Dubone, u seoskom ataru živi nekakav monstrum koji je spreman da hladnokrvno, iz čista mira puca i ubija mlade ljude, kao što je prethodno, bez ikakve kazne i posledica, ubijao pse i maltretirao meštane.

Ubica davno trebalo da bude kažnjen, sistem potpuno zakazao

Uroš Blažić je bahat i problematičan momak koji je godinama svoj bes iskaljivao na životinjama, maltretirao ljude po selu, plašio ih svojim razuzdanim ponašanjem i vožnjom. Bez ikakve kazne i posledica, ubijao je pse, čak je napao i policajca. Ni za jedno zlodelo nije odgovarao niti je bio kažnjen. Zato što ima moćnog oca koji je bio „oficir“, vojno lice, i koji je svojim vezama uspešno zataškavao svaki njegov prekršaj do tada.

Da je kažnjen za ta prethodna manja zla po zakonu i po pravdi, ovaj užasni zločin se verovatno ne bi dogodio.

Prijavljivali su ga meštani mnogo puta, ali je svaka ta prijava završavala u nekoj sigurnoj fioci. Bio je zaštićeni sin uticajnog oca, zaposlenog u Generalštabu, tako da je uvek bio privilegovan. Svaki predhodni prekršaj do tada, otac je uspešno zataškavao.

O tome, kako i zašto je uža i šira porodica Blažić posedovala ogromnu količinu oružja i municije, uključujuči i kalašnjikov, još uvek se vodi istraga. Ubica, njegov otac, ujak i brat od ujaka su u zatvoru. Suđenje, ni posle godinu dana, još nije započeto.

Porodice žrtava i ranjenih traže odgovore na mnoga pitanja: zašto im još nisu vraćene stvari njihove dece, da li je ubica bio sam ili mu je neko pomagao, zašto se na pretres kuće Uroša Blažića čekalo danima, ko je „sklonio“ ranije prijave protiv ubice njihove dece, zašto su neka tela stradalih ostala na zemlji satima, a roditelji nisu smeli da im priđu, zašto konačno ne počne suđenje kada je ubica priznao da je počinio zločin…

 I najvažnije, zašto su ubijena njihova deca!

Zašto, kada su bili najbolji na svetu i nikome ništa nisu skrivili. Šta se još čeka i dokle? Sve ide ka tome da se zločin potiskuje, da se zaboravi, jer ako se o nečemu ne govori, onda to i ne postoji kao problem.

Malo Orašje i Dubona imaju otprilike po 1.000 stanovnika. Ove generacije su uništene i teško će se vratiti u normalan život. Možda tek neka sledeća generacija. Jer gotovo da nema kuće koja na neki način nije pogođena.

Sve ovo može samo da ohrabri druge, potencijalne  zločince.

Društvo, sistem, država…su potpuno zakazali, kad ovakva užasna tragedija nije prioritet svih prioriteta.

Uroš Blažić, u vreme izvršenja zločina nije napunio 21 godinu, te je bio mlađi punoletnik i prema odredbama Krivičnog zakonika, njemu nije moguće izreći kaznu doživotnog zatvora, već maksimalno 20 godina. On će iz zatvora izaći sa 40 godina, u najboljoj snazi i ko zna kakva još užasna dela može da počini.

Žrtve zaboravljene od društva

Sve žrtve masovnih ubistava kao i teško ranjeni, zapostavljeni su i zaboravljeni od društva. I strahuju i strepe od povratka ubice i njegovog oca i njihove osvete. Kazna u ovakvim slučajevima bi morala da bude najveća u našem sistemu. Doživotna.

Da li nadležni u državi znaju kako žive porodice ubijenih i kako se snalaze porodice teško ranjenih?

Hoće li država sistemski pomoći ranjenima da se izleče i da imaju stalne izvore prihoda od kojih će moći da žive. Neki će, nažalost ostati trajni invalidi nesposobni za posao.

Svi oni se bore sa sa svojim bolom, sa gubitkom brata, rođaka, druga…sa užasnim povredama koje su zadobili, ali i sa velikim dnevnim troškovima za lekove i terapije.

Pojedine porodice imaju prihode ispod svakog egzistencijalnog  minimuma. Jedna porodica prima svega oko 30 000 dinara na mesečnom nivou. O njihovom zdravstvenom i egzistencijalnom stanju se malo zna.

O tome država malo brine.

Kuću ubice čuva policija 24/7

Ali apsurdno, kuću ubice čuva policija 24 sata 7 dana u nedelji. Zbog čega i od koga je čuva? O tome ništa ne znaju meštani Dubone i Malog Orašja.

Zapravo, ne znaju ništa o onome što im je najvažnije:

Zašto su ubijena njihova deca?

Zašto to nije sprečeno i zašto niko nije kažnjen kada je ubica pravio predhodne prekršaje, a bilo je dovoljno dokaza da se to može dogoditi, zašto se istraga odvija tako da stvara nove strašne sumnje u smislu da li iza strašnog zločina stoji samo sumaniti masovni ubica ili možda zločini imaju i drugu, komplikovaniju pozadinu?

Pomoć koju su porodice dobile od države je ponižavajuća i uvredljivo mala. Porodice povređenih su je potrošile na samom početku još dok su im deca bila u bolnicama u Beogradu. Često su morali da odlaze i po dva puta dnevno. Prva pomoć najugroženijim porodicama stigla je od angažovanih pojedinaca, njihovih prijatelja i humanitarnim akcijama na X platformi.

Brat Petra Mitrovića prikupio najveću pomoć

Ipak, najveću i najznačajniju pomoć je za ranjene uspeo da prikupi mladi sportista Jovan Mitrović, brat Petra Mitrovića i brat od strica Marka Mitrovića koji su stradali u masakru, i takođe brat od strica teško povređene Andrijane Mitrović, čije lečenje i dalje traje.

Koliko izgubljenih života, koliko uništenih porodica, koliko trajnih invalida i užasnih trauma od kojih će se oporaviti verovatno tek druga generacija i oni koji će se tek roditi u ovim selima.

Zbog mnogobrojnih propusta sistema i države, neko će, valjda, postati svestan koliko je i koga sve Srbija izgubila. Izgubila je divne, zdrave, vredne i pametne mlade ljude, koji su tek počeli da žive, koji bi tek stvorili nove vredne, časne, poštene porodice kao što su i one iz kojih su nastradali potekli.

A sve je ovo moglo da se spreči, kada bi se u ovoj zemlji poštovao zakon.

Tokom maja meseca, u znak sećanja na žrtve masakra u Malom Orašju i Duboni, portal Kompas će objaviti seriju tekstova autorke Prim.dr Slavice Plavšić

Zabranjeno preuzimanje fotografija i delova teksta bez odobrenja autora.